❤️ Ljubavne poruke

Nedostaješ mi. Eto, to je cela poruka.

Sa tobom je i tišina lepa.

Mislim na tebe. Ništa novo, znam. ❤️

Ti si moje omiljeno „gde si, šta radiš“.

Volim te – juče, danas i sve dane redom.

Dođi brzo. Kuća je prazna bez tvog smeha.

Najlepši deo mog dana si i dalje ti.

Ne znam kako ti to polazi za rukom, ali svaki moj loš dan postane podnošljiv čim čujem tvoj glas.

Volim što sa tobom ne moram ništa da glumim. Mogu da ćutim, da se smejem bez razloga, da nemam dan – i opet me gledaš isto.

Da biram ponovo, izbor bi bio isti: ti, onaj dan i ona prva, nespretna poruka.

Tvoja ruka u mojoj i put pred nama – to mi je sasvim dovoljan plan za ceo život.

Nisi mi ti samo ljubav. Ti si mi i najbolji drug, i saveznik, i prvo lice kome poželim da ispričam sve što mi se desilo.

Čuvam tvoje poruke kao što su se nekad čuvala pisma. Poneku pročitam kad mi zafališ, pa mi bude lakše. 💌

Volim male stvari kod tebe: kako se namrštiš kad razmišljaš, kako pevušiš dok kuvaš i kako me pogledaš kad misliš da ne vidim.

Uz tebe mi je postalo jasno da sreća nije nešto veliko i daleko. To je kafa udvoje, tvoja glava na mom ramenu i veče bez žurbe.

Kad si daleko, brojim dane. Kad si tu, molim sat da uspori. Nikako da se nas dvoje dogovorimo.

Hvala ti što imaš strpljenja i onda kad ga ja nemam. Trudiću se da ti to vraćam svaki dan pomalo.

Ne umem da pišem velike reči, ali umem da te čekam, da te slušam i da ti čuvam mesto pored sebe. Valjda se i to računa.

Otkako te znam, pesme o ljubavi mi više ne zvuče preterano. Neke su, čini mi se, čak i preskromne.

Da znaš samo koliko puta dnevno pogledam telefon nadajući se da si to ti. 📱

Sa tobom se i u redu u pošti lepo čeka, i to bez gunđanja. Eto koliko te volim.

Ti si moj mir posle napornog dana i moja radost pre nego što dan uopšte počne.

Volim te onako kako se voli dom: ne zato što je savršen, nego zato što mi je tu najbolje.

Ako ikad posumnjaš koliko mi značiš, seti se ko ti uvek ostavlja poslednji zalogaj kolača. To se ne radi tek tako. 😊

Pored tebe sam bolja verzija sebe, i to bez ijedne tvoje zamerke.

Nema veze kuda idemo, samo da idemo zajedno. Ja nosim torbe, ti biraj put.

Čak su mi i ponedeljci dragi kad znam da ćemo se posle posla videti.

Tvoj osmeh mi je najdraža slika u telefonu, ali uživo je, priznajem, mnogo lepši.

Želim da ostarimo zajedno, da se prepiremo oko daljinskog i da mi i tada budeš najlepše što imam.

Ne sećam se više tačno o čemu smo pričali kad smo se upoznali, ali pamtim da mi se nije išlo kući. Tako mi je i danas. Prošlo je mnogo dana, a ja i dalje jedva čekam da ti ispričam šta mi se desilo i da čujem šta ti misliš o tome.

Volim te zbog velikih stvari, ali još više zbog malih: zato što mi ostaviš svetlo u hodniku, što zapamtiš šta volim i što me pitaš kako mi je prošao dan. U tim sitnicama ima više ljubavi nego u svim velikim rečima koje umem da smislim. ❤️

Znam da sa mnom nije uvek lako. Zaboravljam, kasnim, ćutim kad treba da pričam. A ti ipak ostaješ, sa onim svojim strpljenjem koje ne razumem, ali ga neizmerno cenim. Hoću da znaš da to vidim i da ništa od toga ne uzimam zdravo za gotovo.

Kad zamišljam budućnost, ne vidim jasno ni grad, ni kuću, ni posao. Vidim samo sto za dvoje, tvoju šolju pored moje i tebe kako mi nešto pričaš dok ja klimam glavom i mislim koliko imam sreće. Sve ostalo ćemo lako smisliti usput.

Danas me je put naneo pored mesta gde smo se prvi put videli. Ništa se tamo nije promenilo: ista klupa, isto drvo, isti kiosk. Samo je moj život drugačiji – mirniji, vedriji i bogatiji za tebe. I odmah mi je došlo da ti pišem.

Nekad te gledam dok radiš nešto sasvim obično, pereš šolju ili tražiš ključeve, i pomislim kako je čudno da je baš to sreća. Ne putovanja, ne pokloni, ne veliki planovi. Samo ti, u našoj kuhinji, u običan utorak. Volim te, eto, i utorkom. 🙂

Javi kad stigneš. I da, već mi fališ.

Samo da znaš: baš mi je lepo otkako si tu.

Jedva čekam veče. Tačnije, tebe.

Ručak je bio dobar, ali je falilo tebe preko puta.

Još učim kakvu kafu piješ i na kojoj strani spavaš, ali jedno već znam: ovo mi se mnogo sviđa.

Između nas je nekoliko stotina kilometara i jedan loš internet, a ti si mi i dalje najbliže što imam.

Gledam vremensku prognozu za tvoj grad češće nego za svoj. Znam kad ti pada kiša, kad ti treba jakna i u koliko sati ti sviće. Smešno je, ali tako mi se čini da sam ti bar malo bliže. Još malo, pa neću morati da pogađam: gledaćemo kroz isti prozor.

Posle svih ovih godina i dalje okrenem glavu kad čujem tvoj ključ u bravi. Neke navike se ne menjaju, i neka.

Prošli smo zajedno selidbe, kredite, neprospavane noći i bar tri kvara na bojleru. Niko nam nije obećao da će biti lako, i nije uvek bilo. Ali ti si i dalje prva osoba koju tražim pogledom kad uđem u punu sobu. Volim te, danas možda i više nego na početku.

Od svih slučajnosti u mom životu, ti si mi ubedljivo najdraža.

Kradeš mi pokrivač, zauzimaš tri četvrtine kreveta i uvek biraš film. I pored svega toga, ne dam te nikome. 😊

Pitaju me zašto se smeškam u telefon. Šta da im kažem, osim istine: piše mi neko zbog koga mi je dan lepši.

Hvala ti za jutros. Za kafu, za poljubac na vratima i za ono „pazi kako voziš“. Ceo dan mi je bio lakši.

Ne znam kuda ovo vodi i prvi put mi ne smeta što ne znam. Dovoljno mi je da sutra opet popijemo kafu, da mi pričaš o svom danu i da se opet rastanemo kasnije nego što smo planirali. Polako, bez žurbe, taman kako treba. ❤️

U mom danu ima dvadeset četiri sata, a ti si nekako u svakom. Ne žalim se, samo prijavljujem. 🙂