Ko je izmislio QR kod i kako on zapravo radi

Na jelovniku, na računu, na plakatu, na ulaznici – crno-beli kvadrat pun sitnih kockica danas je svuda. Dovoljno je uperiti kameru telefona i stranica se otvara. Malo ko zna da je QR kod nastao u fabričkoj hali, zbog auto-delova.

Rešenje za pretrpane fabrike

QR kod je 1994. godine predstavila japanska kompanija Denso Wave. Razvoj je vodio inženjer Masahiro Hara, a ceo tim su činila svega dva čoveka.

Povod je bio praktičan. Običan bar-kod, onaj sa uspravnim crtama, može da primi samo dvadesetak slova i brojeva. U fabrikama u kojima je trebalo pratiti vrste i količine auto-delova to nije bilo dovoljno. Trebao je kod koji prima mnogo više podataka i čita se brže.

Otuda i ime: QR je skraćenica od engleskog „quick response“, to jest brzi odgovor. Prema navodima proizvođača, novi kod je mogao da primi oko 7.000 cifara i da se pročita više od deset puta brže od drugih kodova.

Čemu služe tri kvadrata u uglovima

Najprepoznatljiviji deo QR koda su tri veća kvadrata u uglovima. Oni čitaču govore gde se kod nalazi i kako je okrenut, pa je svejedno pod kojim uglom ga slikate.

Odnos crnih i belih površina u tim kvadratima je 1:1:3:1:1. Tim je taj odnos izabrao zato što se, od svih ispitanih, najređe pojavljuje na štampanim obrascima, pa čitač teško može da ga zameni za nešto drugo. Na sam izgled koda, crne i bele kvadratiće na mreži, uticala je, prema Vikipediji, tabla za igru go sa crnim i belim kamenčićima.

Koliko podataka staje u jedan kod

QR kod postoji u 40 veličina, koje se zovu verzije:

• najmanja ima 21 × 21 kvadratić
• najveća ima 177 × 177 kvadratića
• u najveću može da stane do 7.089 cifara ili 4.296 slova i brojeva

Posebno je korisno to što se kod može pročitati i kada je isprljan ili delimično pocepan. Postoje četiri stepena ispravljanja grešaka, koji podnose oštećenje od oko 7, 15, 25 ili 30 odsto površine. Što je zaštita veća, to manje podataka staje u isti kod.

Zašto ga svi koriste

Denso Wave je zadržao patentna prava, ali je objavio da ih neće koristiti. Tako je kod postao javan i svako je mogao da ga primenjuje bez naknade. Međunarodni standard ISO dobio je 2000. godine, a u Japanu je među običnim svetom postao raširen 2002.

Tako je jedno fabričko rešenje za brojanje delova završilo u svačijem džepu.