🏠 Porodični

– Žile, jesi li ti uopšte slušao šta sam ti malopre rekla?
– Čudan početak razgovora, Cico.

– Tata, je l' umeš da se potpišeš zatvorenih očiju?
– Umem, sine.
– Super. Onda zažmuri i potpiši mi đačku knjižicu.

Unuk je naučio baku da šalje poruke. Posle pet minuta stiže mu prva: „Hvalasinesamomijošrecikakosepravirazmak“.

Mama viče iz kuhinje: „Ručak!“ Niko ne dolazi. Viče opet: „Hladi se!“ Opet niko. Onda sasvim tiho kaže: „Isključila sam internet.“ Za deset sekundi cela porodica sedi za stolom, a došao je i komšija.

– Žile, šta ćeš mi kupiti za godišnjicu braka?
– Vidiš li onaj crveni sportski auto preko puta?
– Vidim!
– E, baš takve boje fen.

– Deda, je l' istina da si u školu išao peške deset kilometara?
– Istina. I to uzbrdo.
– A nazad?
– Opet uzbrdo. Teška su to vremena bila.

– Žile, mama nam dolazi u goste na tri dana. Šta kažeš?
– Divno! A koja tri dana?
– Ponedeljak, mart i jesen.

– Tata, danas sam bio prvi u razredu!
– Bravo, sine! U čemu?
– U izlasku iz učionice kad je zvonilo.

Cica u ponoć zatekne Žileta pred otvorenim frižiderom.
– Žile, zar ti nisi na dijeti?
– Jesam. Samo proveravam da li je hrana na broju.

– Sine, šta je rekla učiteljica za onaj domaći zadatak?
– Rekla je da si se popravio, tata. Ovog puta si dobio trojku.

– Jedi, sine, ništa nisi jeo!
– Bako, pojeo sam supu, sarmu, pitu i tri kolača.
– Eto vidiš, a hleb nisi ni pipnuo.

Žile je sklopio orman bez uputstva i ponosno zove Cicu.
– Gotovo! I još mi je ostalo dvanaest šrafova, dve daske i jedna vrata.
– Žile, to je bila polica.